Otadžbina

60

БАРУДАН

здаричлук ; она сама везе са златом Јови венчану кошуљу ; па кад се искупе певају по ваздан, сав се шор ори. Барудан је на салашу , одкад је чуо, да је Стана испрошена, не долази у село, а какав је, нађе он увек посла. Смркава се. Стана испратила другарице па стала пред врата. Не изгледа оца, јер он је тек јутрос рано отишао, већ Јову. Има већ неколико дана, како је отишао на свој нови салаш иа никако га нема у село, а прекосутра је јабука. Сваки га дан тако изгледа, па га нема, ал сутра мора доћи зацело. С том мишљу је свако вече па и данас ушла у авлију. Док је терала живину на легало, дотле је у себи правдала Јову : за бога , та он сад има толико бриге, а сам је, па свуда мора бити, не може он оставити послове па сваки час мени трчкати — баш смо ти луцкасти ми, који волимо ! Само што је затворила комору па ће у собу, а врата авлинска отвори — .Това. С раширеним рукама потрчи му она на сусрет : «.\ камо тебе толико, неваљалче један, мислила сам, да ме више не волиш !" (( Не волим ? Камо среће !» Он је то тако жалостивим гласом рекао а уз то је још тако дубоко уздахнуо, да Сганине раширене руке клонуше, а очи јој се упише у љегово мушко лице. Сад тек она види, како се Јова за ово неколико дана променуо. Пожутио, као да га прољетница хвата ; ослабио је, образи му упали, јабучице мало искочиле, очи )пале као да три ноћи није спавао. «Ијух, а шта је теби, голубане мој ? Лто си ми се тако променио ? кажи мени, шта те боли, да те видам, очи моје !» Стана скоро да плаче. „Ништа, ништа, душо ! Хајде тамо у башту, на ону клупицу, која ће ме сетити на онај блажени часак, кад