Otadžbina

БАРУДАН

61

си ми казала, да ме волиш, кад сам те први пут пољубио. Тамо ће ми лакше бити — хајде тамо Онде ћу ти све казати ! п И он је узеде за руку па је поведе а очима је гледи тако жалостиво , да Станина рука задрхта у његовој, она се уплашила, ал не смеде ништа прословити, видела је, да га тешка боља мучи, па се бојала питати. Сели су. «Је л' код куће Барудан ?» упита ће Јован а као да је тишије говорио, пего пре. „Барудан ? Није ! А да није он — ? 0, та читам ти из очију, да ти је онај гадни Барудан што учинио! Сутра, одмах, сутра мора се из наше куће селити !» И она се сва стресла — сетила се Дине. «Та да, он је, он је — !" Јова није знао, како да почне, шта да каже. (( Па шта ти је радио, сунце моје ? Да те није ал он не сме на тебе дићи руку, јер ја бих га — —« она сама није знала, шта би с њиме чинила, кад би он у Јову дирнуо; нешто страшно, јер по гласу јој се опажа, да беше љутита као лавица, кад јој ко у пород дирне. „Одмах ми је лакше, кад видим, да га и ти мрзиш"! Јова беше с почетком задовољан, осмех му прелети преко усана. ц Да, он ми је претио, страшно, грозно ми је претио, ако те узмем за жену." «Ако ме узмеш за жену ? зликовац један, а ко је ои, да теби за то сме претити ? Та што није ту, да га с места из куће истерам !" «Мислиш, да си све учинила, ако га само истераш из куће ? То је врло мало ! Мислиш, он ми се неће ос. ветити, можда горе него — Дини ? Врло је мало, да га само отераш." Стана се узверила. Њевина памет није могла схватити, да би му могла што горе учинити.