Otadžbina

74

ВАРУДАН

Стани се нсповедио. После је дозвао децу и Барудана. Изљубио је децу. Барудану је пружио руку, стиснуо је и плакао је. Око два сахата почео се мучити, У ЈУ Т РУ З е био мртав. X Прошло је још десетак година. У Станиној кући два весел^а : жени сина и удаје ћер. Веселзв је у најбујнијем току. Старији поседали око пуна стола те напијају то куму то старом свату, то младенцима.Омдадина^се похватала у коло те игра да се све тресе. Барудан — сед је као овца а слаб као јагњешце — седи у дну стола и замислио се. У мислима врнуо се далеко у натраг, у оне јадне и чемерне успомене из тешке прошлости, из којих га час по тргне весела јава те чисто не верује, да је јава. К А што си се ти тако усамио, Барудане?" потапше га Стана по рамену. «Та ово је и мој и твој најрадоснији дан!» «Да, најрадоснији! Ал опет остаје једна црна пега из прошлости, која ми помути и све весеље, те све мислим: ја то нисам заслужио!" «Ниси заслужио? Ниси ли ти тако слеп и стар радио самном дан и ноК, кад нам онз гладне године скоро све иродадоше у дуг, заслуживао си кору леба, да не поскапамо од глади? Ниси ли ти обрађивао она два ланчмћа земље, што нам остадоше, и штедио закидајући од својих уста, те смо последњих година дотерали до пет ланаца и напунили кућу? Ниси ли ти био мојој деци у свачем на руци, те их довео до л>уди? Ко би обрнуо главе на мене са нејаком децом, ма пропала, да тебе није било? Ако си што скривио бог ти је онростио!" «Јели, ти мислиш, да је опростио? како си добра!» И он је ухвати за руку, а рука му је дрхтала.