Otadžbina

БАРУДАН

73

онај, који свакоме суди, који је и мени судио ; ал нисам мислио, да ће суд његов и на тебе невину пасти, — па опрости ми! Пусти ме, досадио ми овај свет, он није за мене, ја нисам за њега. Тешко сам му згрешио, па ме је тешко казнио, а ако дуже узживим, муке ће ми бити дуже, теже. Пусти ме! «Да те иустим? Да се слеп потуцаш од немила до недрага ? Никада! Да ти опростим? Немам шта! Десет је година само, како се Јова пропио — моја десетогодишка патња половина је од твоје, коју си због мене патио. Муж ми је загорчио живот, али ја имам децу, за њих морам живети. Јова је морао што зло учинити, то га гризе па пије да га заборави, и пијан кори мене, да сам ја крива. Нећу да питам за његову кривицу, могао би ми овај чемерни живот још горе омрзнути. Он никад ни за шта се не пашти, свуда морам ја бити, а свуда не могу доспети, те нам газдинство пропада. Па се он и страшно задужује Остани код мене, Варудане, буди што си и био! Истина, ти си ослепио, ослабио си, ал немам мушке главе на ксју се тако ослонити могу, као на тебе, ти нећеш моћи тако радити као пре, нећеш моћи пазити, али ти ћеш бити свуда уз мене, ти ћеш ме учити, ти ћеш бити глава а ја очи и руке. Кад исплатим дугове, једва ће остати који ланчић, а деца расту, зар да их као просјаке оставим? Остани, Барудане! Заједно ћемо радити, да два сирочета од патње и пропасти сачувамо, да их људма чеетите оставимо — шаг тиме богу угодимо. Остани, Барудане!" «Да останем? Трпићу тешке муке — та ја сам томе вичан! Остаћу: Да себи живот узмем, да на се товарим нов грех — нећу! Остаћу!" То вече донесу Јову из биртије — запалила се у њему ракија. Давали су му млека, ал он га није хтео узимати. Око поноћи истерао је све из собе.