Otadžbina

62

ПИСМА. ЈЕДНОГ СРВИНА ИЗ ПАНАМЕ

нисмо кадри да класиФикујемо; наједаред возар који је с преда на чамцу, нагну се нами и подмуклим нам гласом рече : Зепог, е11е а§а1Чо !» (Господине ено кајима на !) н стаде нам показивати нешто на обали. Окови паланака умукоше, сваки се лати пушке своје и стаде разгледати оком обалу е би спазио звер, коју искусна зеница црнца на нечувеној даљини може да спази. Угледасмо је и ми : извалила се на песку и сунча тело своје покривено блатом тако, да изгледа као старо стабло обореног дрвета. — У највећој тишини дајемознак паљбе, и уједан мах опалише све три пушке : звер скочи на но.с, отвори два три ред огромне своје чељусти, које би лако човека целцита прождерале, и нестаде је у води са иодмуклим урликањем. Величина тих кајимана врло је пременлзива јер њихов је развој тако рећи неограничен. Најмање што их видех имађаху 3 метра, а виђао сам их и од 12 метара. Пливају са невероватном брзином и могу врло дуго под водом стајати. Ја мислим да их је немогуће убити на место. Смртно их раните па опет им остаје довољно снаге да умакну и да се у воду сакрију. Кајиман је доста бојажљива животиња ; но ако улучи прилику да окуси меса човечијег, исто му се ослади и тада радо насрће на људе а бога ми ваља га се п бојати. Домородци веле, не знам у колико је то истина до измећу пса, црнца, и белца, кајимап бира првопсето, затим црнца а најпосле белца, што буди речено ме!)у нама, није врло ласкаво за чланове. „Јоскеу С1ић-а в но што је мзван сваког спора то је да пси у овој земљи стоје сасвим начисто са симпатијом коју уливају тој опасној животињи ; за то, кад год су принућени да препливају реку какву, стану лајати као бесомучни да би поплашили своје опасне земљаке: то бар веле домородци, и то ми тумачење изгледа доста разложно. Кајиман је једина велика зверка коју смо најилазили лтлочећи реком. Иначе смо сачмом тукли пловке, велике