Otadžbina

ПИСМА ЈЕДНОГ СРБИНА ИЗ ПАНАМВ

кандидатуру подупирући је са миогобројним и поштовања достојним чашама шампањца и коњака али, на жалост, увек су наишли на овај одговор «та1а со1ог по 1а тјзта« што значи «рђава боја, није иста" и тако је остајало царство на оним нагрдама од црнаца из наше пратње. М сетешко . теши од тих кошара што пх је редовно добијао и покушавао је да угушп гњев свога частољубл.а са бескрајним расправама о покварености морала у опште, а на по се о укусу код људи што су под упливом прекомерне тонлоте. Међутим време пролази брзо. Наша једнакг постакнута радозналост ие даје нам да ватамо рачун минулих часова, — ал ето дође већ ноћ напрасно бев икаквог прелаза. Где ћемо логоровати ? То се питање на концу сваког дана понавља и предмет је бескрајњих препирања. Свако Фали свога свеца. Неки л >убе шуму са чудноватим њеним шушгањем са вечитим њеним жаго ром ; други опет обалу са њеним оголелим песком ; други голо стење ; ал' добро те Је ту Еженијо. Док се ми препиремо он је већ изабрао место на најповољнији начин ; кувар се је већ латио оудова ; Хамаци су већ устројени у троуглу око једног сандука којим се служимо као столом ; сто је већ поставл^ен и велика ватра логорска већ је упал^ена. Иосле узрујаностм искрцавања наступи општа тпшина ; уморни су већ поспавали; ми смо се увалили у наше хамаке и наслаћавамо се разговором о ономе што смо преживели. То су нам најслађи тренутци дана : чаробна ноћ, свежи ваздух после несносне гоплоте ; шума која помоћу ноћних сенака добија маштовите облике, и необична милина која нас обузимље кад осетимо да смо усамљени сред ове величанствене природе. Често разговор постаје живљи ; свакп осећа потребу да повери другом своје осећаје ; говори се о далекој отаџбини, о родбини, о пријатељима о свачему што вам