Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

95

део онога времена за које треба моја одлука да сазри ! — Добро дакле, оно што хоће да зрп мора да издржи не само ваздушне струје, већ и буру. Ја не ћу бити та бура, ја не ћу да говорим о томе како онај који напушта веру у којој се родио, вређа тиме пре свега свог оца и мајку, не ћу да помињем да су верозаконски обреди у којима је човек одрастао, управо матерински језик душе. То све не важи пред — умом, пред духом. Дух и разум то су родитељи свеснога човека. Човек треба и да исповеда оно што увиђа као истинито. Али у колико ја знам, Величанство, ви не ћете да мењате веру што би увиђали да је ова боља од оне, за вас је исповедање са свим споредна ствар, ви хоћете да промените веру —- за љубав своме мужу. Величанство, ви знате да ја у тим питањима стојим на са овим другом земљишту. Менисечинида познајем онај рајски извор још на оном месту где се још није поделио у потоке на којима мељу разне проповедничке воденице, као што вели мој пријатељ Еберхард, отац наше гроФице Ирме. Ви знате Величанство да се она скаска, која стоји у најлепшој књизи на свету у светом писму, налази и у нашој народној скаски. Оддрвета Игдразила полазечетири реке.. — Добро, али молим вас драги пријатељу да оставимо за сад научне куриозитете... — Величанство — настави лекар — ако истрајемо у вери наших праотаца, нама је слободно 'да мислимо и преко њених граница. Данас нема више јеретичких судова који би имали власти над нама. Али ако из сопствених побуда пређемо у другу веру, онда смо сами жртвовали нашу слободу мисли, онда морамо да исповедамо све што је у тој вери, то нам је дужност. Онај који је рођен у племству, може да исповеда грађанску једнакост, али онај који је сам на томе радио да постане барон, не може то никада више. Па онда, Величанство, допустите ми да још и ово кажем; ја држим