Otadžbina

94

Н А ПРЕСТОЛУ

у томе никако успети, он мораде сам почети разговор о томе. Краљпца се уплаши. — За што ми је Краљ то учинио ? — рече с изразом дубоке туге на лицу. — Његово Величанство — одговори лични лекар —■ сигурно претпоотавља да би ја можда могао додати још који разуман разлог... — Знам ја све разлоге здравога разума — одговори Краљица љутито — Али овде је нешто у чему ни једна туђа реч, никакав туђ дах... — Онда, Величанство, ја ћу ћутати, и молим да ме отпустите ! — Не не, говорите, ја морам да вас саслушам ! —• :— Ваше Величансгво не мора... — Ах, хтети, морати ! Та ви увек говориге да људи немају слободне воље. Ако и за кога то важи, за нас владаоце за цело важи ! — Величанство — поче лични лекар тихо — и та ваша висока одлука није чин ваше воље; она је природна и нужна последица читавог низа догађаја и утисака, који су упливисали на ваше душевно расположење. Срдачне природе држе да никада нису довољно урадиле оно што њихова унутрашњост захтева. Оне би хгеле сваког час*., сваког тренутка да створе по некакву нову срећу, да утврде у свету по некакву нову узвишену мисао ! — Дакле и ви умете ласкати ? — Ја никада нисам ласкао, па и сада то не чиним, већ просто стављам диагнозу, а она није ни мало ласкава. Таква напрегнутост и препуњеност душе није здравље..— Ви дакле мислите да се ја налазим у болешљивом раздражењу... — Ми го не зовемо тако... Али, молим Величанство, овакав тон разговара нама обојим не... ■— Говорите. Ја вас радо слушам. Не вређа ме ни мало што и ви знате за моју тајну. Ја вас сматрам као