Otadžbina

14

ЧУДО ОД ОАХЕР - МЛЗОХА

Ж Е ЈБ А Кад би небо хтело нешто лепо Дати, Шта би иск о, синко ? — Питала ме мати. Ако ј' сваку жељу баш слободно каз'ти Искао бих, мајко, много много власти. Сила је за време, та власт није дика, Какву срећу виде у моћних власника ? И ја не бих, мајко, баш судбину таку, Да к'о они слазим у низииу сваку. Ал' голијат често за кепецом скаче Шта ћеш, дете моје, не ида иначе И најмањег мравка ја бих диз'о к себи, Ал' никад с висина силазио не бих, За то ће ти срце, рећи ће ми мати, Мање да ужива, а више да пати. 1882. ЈА ИхДОрад Ј1. ЈД.

Ч У Д 0 ОД ј^АХЕР — ДТАЗОХА Вила је ноћ, али Фењери још гораху по улицама, а капије од кућа још не беху позатваране. Снег је падао као какав облак и покривао све око себе. Гасни пламенови чињаху се као да су чипкама покривени, те тако изгледаху као Фантастични цветови. На небу не беше ни једне звезде; месец сијаше, али не могаше својим бледим зрацима иродрети кроз густе, снежне, праменове. Ветар, који је са севера дувао, ковитлао их је бесомучно, али опет не беше у стању да пробуши тешку, белу завесу, што се од неба до земље спушташе.