Otadžbina

0 ТРАГИЧНОЈ КРИВИЦИ

23

велик и леп: велик, што је нека излишна цељ у стању да га подстакне на силовити напор, леа што стоје сви покрети према томе и све делење између себе и са карактеровом целином у одношају потпуне хармоније. Тако пада све ниже и ниже све, што је гнусно на томе очевидноме зликовцу, његова морална поквареност као и телесна му ругоба, те од тога постаде проста будалаштина за оно, што је на њему лепо и велико и због чега је тај зликовац јунак. Доста томе доприноси и то, што се свет, у К01И је уметут овај карактер покаже, да је скроз покварен свет, у коме само њих неколицина нису зликовци, а већина је иза јунака заостала само тиме, што у ње није тако велика снага воље и мишљење, а не тиме, што је од њега морално боља. Као што се у уставној монархији ни дела, за која је најмање монарх одговоран не уписују њему самоме у грех него одговорнима министрима, тако пада мржња за Ричардове поко ве на његове помагаче, на погкунљене убице, чија је савест «у кеси Херцога Глостерскога", док на његово величанство, коме је срвеот само реч за «кукавице«, не пада љага, да је бар учинио иросто злочинство, а она крв, што је на његову заповест проливена , само на то служи, да му краљевски пурпур обоји. А ако се снисходи зао дух, да сам главом своју жртву упеца, онда та жртва није ништа боље заслужила, као ни принцеса Ана одмах у другој појави првога чина којој је он оца и мужа убио и која се ипак његовим лаокавим речима даје залудити, а овамо га је мало час клела и пљувала. Ко тако влада над својом околином , тај није обичан зликовац него је заслужио, да се зове краљем злико • ваца. Сведоџба, коју ова појава о сили његове демонске личности издаје, толико већма побуђује гледаоца, да се диви Ричарду , у колико прелази гнушање , што га буди његова злост , на презорну простоту његове жртве. Већ у појави, која долази, казује се, да је по-