Otadžbina

.434

I! Л П Р Е С Т О .1 У

Ирмине усне задрхташе. Она није могла мислити да отац хоће да у њој угуши интересовање за краља , јер он није могао знати да се опа за њ интересује, али овако противно мишљење њу је дражило и она с ужасом виде да ту нема помоћи. Она би могла живети с оцем у самоћи само тако ако би и он поштовао оног узвишеног човека онако, као што га она поштује. То не би сметало његовим републиканским убеђењима а најман е његовој правичности, кад би поштовао високи дух једнога човека па макар он био и владалац. Али он ето поруши сваку ћуприју споразума и правичности. Да је други когод тако о краљу говорио, он би осетио шта значи њена срџба; овако беше од ње доиста много Iнто се толико савладала да не одговори ништа. У њепој души нешто се згрчи и затвори тако, да се већ ни пред киме више не ће отворити. На један пут ооети се као туђинка у очиној кући. и сад је дупло осећала како онаовде никада није била као код своје куће. Морала се присилити да буде равнодушна и весела. Еберхард опази у њој ту уси .Беност, али је држао да је то борба између дворског живота и усамљености. Он није хтео да јој помогне. Тек пошто сама извојује ту борбу, имаће правога мира. У недељу изјутра — он није никад ишао у цркву рече јој — Јеси ли расположена да саслушаш једну подужу причу ? — За цело ! —• — Хоћу да ти предам мој тестамент још док сам здрав!— Моли те, оче, немој то да чиниш. Хоћеш да ме поштедиш ? — Пе мислим ја завештање о моме имању, већ тестаменат моје личности. Ми немамо никакву слику твоје