Otadžbina

Н А II Р Е С Т О .1 У

435

добре мајке, па за то ви и не знате какво је она чисто и љупко сунце била. С тога би рад био да ти оставим барем слику мога живота. Причувај је. Вог зна да ли ћемо икада више имати прилике да о томе говоримо. Ако ти нешто не буде јасно, или ти се учини сумњиво, ти ме питај. Не бој се да ће ме то прикидање смести, мене ништа у животу не може смести, ја сам се навикао да једновремено обрађујем своју земљу, да наређујем слугама посао и да радим на филссофским последицама размишљања. Дакле можеш ме слободно прекинути кад год усхтеш. . . Мој отац, рођен као независан гроФ, беше сачувао своју гордост, што му осем цара није могао нико ништа заповедати. До смрти своје није признао целокупност краљевине, и увек је иитао: како је тамо преко ? Он је још држао да је његово имање засебна држава и да је он барабар са свима владалачким домовима. — Па онда, драги оче — упита Ирма — за што ти хоћеш да разориш тако леиу, части пуну усггомену ? — За то што ју је исгорија разорила, и то с правом. Сво нова и нова покољења морају да ступају на чело људскога рода, ако се хоће да се тај род одржи. Али ја сам хтео о моме оцу да иричам. Ја слм срећну младост ироживео у овој кући. Мој је учитељ истина био из попоеског сталежа, али је ипак био слободан човек. Годииу дана пре него што ће ми отац умрети ступио сам у војску. Могу рсћи да сам имао добро држање. Здравље мп беше ка од челика. Мој пук беше у тврдињи немачког савеза. При једном бесном јахању паднем те уганем ногу тако да сам дуго морао лежати. Том приликом познадох изближе нашег пуковског лекара Гунтера. Зар ти лични лекар није никада о нашем друговању причао ? — Јесте али само у кратко. Краљ ми је ту пре неки дан рекао да ја имам право што сам рекла да лични ле-