Otadžbina

472

драгл дранса од вере

— Оче прото, ниси могао доћи у боллт час ! Ходи, болан , да један владика и један прота својнм рукама, спале цео један српски псалтир ! — Немојте, господине, за Бога ! рече прота, ма да и не зна шта владика хоће. — Није вајде , морамо ! Годину дана сам га , про водио , а јутрос добих превод Даничићев; прочитах га свега на дугаак , и нађох толико миља у оној чистоти српскога језика, у оној складности његових реченица, у оној верности његова превода, у оној величанственој ггростоти истине исказане онако слатким језиком, да ме је, иосле тога, срамота оставити и даље свој рукопис За то оди да га спалимо заједно. Држ'де ту свећу!.. Ирота , сам не зна како , узе ону ужежеиу свећу. Обојица приђотне к пећи И ту владика спали лист по сав свој превод. Докле то рађаше, често говораше : — Ао, прото ! Да знаш како је леп Даничнћев иревод! Ја за све то време стојим на сред собе, гледам, и чудим се тита раде ти људи ? Погато све спалигае , затворише пећ. и вратише се к столу. Овако ће једном бацити и мене и тебе , прото, као „непотребне слуге," кад бољи закуцају на вратима! рече владика гледећи у проту. — Прођите се така разговора, молим Вас. одговори прота :—него да говоримо о чем бољем. Овај човек ... — А шта жели овај хришћанин, уиитаће владика, погледавгаи у мене ? — Молим покорно, господиие, замуцах ја: — ја, ја, ја — желим да узмем Стамену... У том ми ирота, хвала му, узе реч из уста, и лепо и разговетно оповеди владици све што ја желим, и шта смета мојој жељи. Кад прота то сврши, ја тек тада видех колико сам се био збунио. и да не бнх умео ништа разговетно казати.