Otadžbina

506

?1 :\Гон; од 1 магјСја ишлга

>* ♦ • (( Допуотите"'гскга,вђвце :да - *'ће., томс радујем." (( А г. Ремон ?.,-"? г уод;та..'0&а7после кратког ћутања. — Сад тек опазих да ме то невинашце завија око прста, да нисам ја главна ствар, већ ти. (( Ја мислим, госпођице, да их и он врло радо једе" одговорих ја озбиљно. «Ах. та ја вас питам колико је њему година!" викну она смејући се. «Тако?... Опроститс .. Он је таман за једиу годину млађи од мене." «0 јагодама?" подсмехну ми се она. «Да, госпођице, и ја их волим." «Ви сте били у политехиичкој школи?" „Нисам, госпођнце, али то ни мало пе смета да човек радо једе јагоде." „Онда је г. Ремон био у иолитехници." «Јесте, две године." «Гле. А има ли он сестара од стрица или од ујака?" «Нема госпођице; у осталом за примање у политехнику није нужно да кандидат има таких сестара " — Она прсну у смех. Ја се уозбњљио па ни речи. Али ја сам се спремао, кад већ хоће да ме иатера да о теби говорим, да је одведем онамо куда она и не мисли. Тебе као да почиње занимати овај разговор, срце моје? — Ти нричаш као прави анђео ! — Љубим руку! Он настави. «Али — поче Мабел опет пошто се довољно смејала — морате признати да нема ништа чудноватије од вашега разговора." „Извините, госпођице, али ви ме питате у један исти мах о рибама и мојим годинама, о јагодама и о Ремону, а да и не рачунамо политехнику и кузине. Ту је ваљда могуће погрешити у одговорима .. Али ми се заустависмо на кузинама; смем ли вас упитати шта сте намера-