Otadžbina

г РЕМОН, ОД МАРИ.1Л ИШАРА 505 мета кога се није ласно дотаћи. Ја бејах иа оирезу и можеш мислити да сиротици није било ласио изаћи на крај с оваким разбојником. Најзад изгледаше да је нашла начина да протури своју идејицу. Незнајући да ће се цела ствар тебе тицати, ја сам испрва гледао само да је збуним. «Је ли истина — упита она — да ове рибе живе по сто год ина ? ■„Тако кажу, госпођице, и ја сам чак морао да учим на изуст некакве стихове г. Делила о томе Факту из јестаственице. Чујте само ! — И ја стадох декламовати. (( Ип 10115 %е МапсћИ 1а сагре сеп^епајге" ... Ах признајте госпођице да је појезија дивна ствар" (( 3а цело , рече она. Али мислила је непрестано на рибу, коју је хтела да ухвати. „Чудновато — настави она — да тако мале животиње живе дуже но ми. То је понижеље за нас ! На онда, ништа пије тако смешно као прегшрати се о томе колко је коме година. Нико није задовољан са својим годннама. Ето ја н. пр. мени је сад петнајест и по година — додала је оамо шест месеци — а желела би да ми је осамнаест. Моја тетка Стаунтновица , напротив, њој је четрдесет година а желела би да јој тек двадесета. Ја не разумем моју пријатељицу Лори, она хоће силом да је млађа а није ни годину дана старија од мене ..." «... ја је пустих да се заплете у своје реченице, и не хтедох јој притећи у помоћ, али она на један пуг прекиде свој пиз мисли па тек онако с неба па у ребра. (( А колко је вама година ? м Ту ли смо, соколе, помислих у себи Бог и душа ова је наумила да се уда за ме ! „Госпођице, са иоследњим јагодама павршио сам двадесет и четврту годину рекох ја поклонивши се. (( Са јагодама? Глете, молим вас. Ја здраво волим јагоде." О таџбина ХЦ. 48. 31