Otadžbina

536

дрАга дража од вере

се од својих људи, и они ће ме нрстом ноказивати деци својој. Оно што је данас моје ■—сутра ће битн туђе; оно што ми је данас дика -— сутра ми може бити руг. Страшна помоћ! А шта ли би на то рекла Стамена ? Да ли би она и после тога марила за мене оволико колико мари сада? Не ! Не могу!.. Не смем!.. Нећу!... Лепо, не ћеш, а како мислиш овако? Докле ће те овако вући из затвора у затвор? Зар се калуђери умеју некад смиловати? Зар ће се њима досадити? Пикад!... О, ако је ова наша вера од Бога, онда њу ови њени чувари не разумевају; ако ли је и она овака као што су они , зар је вреди чувати?... Оваке су ме мисли гризле и мучиле неколико месеца. И, као за пакост, за то време гоњење биваше све веће. Једном ми, што оно веле, догори до ноката , и ја се дигнем те пређем у Срем. Одем у село Бингулу, лутеранском попу , Ђури Јесенском , и покажем му своју невољу. Поп, као и сваки поп, много се обродова кад виде да туђа овчица блекну пред његовим тором. Посади ме до себе на меку столнцу, и оде ми причати како његова вера допушта да се људи могу узимати и у трећем колену. За прелазак у веру рече ми да је потребна сведоџба како сам ја , пре тога , у три маха , изјављивао своме попу жељу да пређем у лутеранску веру. Докле се, вели, та Формалност не испуни, не могу те Формално примити. Али могу учинити ево ово : И одмах седе те написа нисмо попу Јеврему. У том писму каза како сам му се ја јављао , а нисам донео сведоџбе да сам се , у три маха , јављао своме попу , са жељом , да веру хоћу да мењам. Иа крају писма он моли попа Јеврема, да мене због Стамене нико не узнемирује, пошто сам ја већ нуријаш лутеранскога попа !