Otadžbina

ПРЕКО ГРАНИЦе

547

ми , те ја брже закољи неколико јагањаца и умеси неколико погача. Ту ми је мој ађутант био десна рука. Сада се већ може и редован надзор да води. Ха , ево анасонлије, дед, држи да се куцнемо. Добро си ми дошао у Ак-Паланку. Да Бог да те скоро дочекао и у Призрену! У здравље нашега славнога Господара ! Попис.мо по једну стојећки , па он \а опет седосмо. — Охохо ! Ово добро греје , него знаш шта је, ти си мој гост. Ти дан 1с једва ако свршиш носао. Сутра је благ дан, одмори се ио дана, да сутра појемо заједно божићње прасе. па онда ћемо заједно у Пирот, Па добрим коњима стићићемо за 4 сахата. — .Та благодарим г. пуковниче , али ја нисам сам, па не могу злоупотребити вашу доброту... Са мном је и г. Милутиновић, његов коморција са два коња, мој сеиз са јахаћИхМ коњима.... — Све ће се то одмах сместити само да видиш. Андро, Андро !... Ама ђецо, зовните ми ађутанта. Ха, ево га. Андро, синко, г. потпуковник и г. Милутиновић наши су гости. Постарај се за све, нарочито нареди што треба за њихове момке и коње, па онда дођи да покажеш г. иачелнику болнице ! ■— Разумем г. пуковник/ — одсалутира млади Книћанин, рукова се са мном, и отрча да нареди што треба. У то уђе посилни те јави да је дошла некаква сељачка депутација, и ја се опростих од команданта па одох да гледам посао. У кгквом сам стању нашао пољску болницу у АкПаланци, то сам ошпирно описао на другом месту (Историја срп. војног санитета књига трећа, стр. 150 -154), као и све мере које су предузете у иптересу бољег вршења службе. Па тој инспекцији пратио ме је ађутант добровољачкога кора , Андра Книћанин. Он се тако строго војнички понашао да не би нико познао у њему оног враголана и шалџију београдског. Међу тим после три