Otadžbina

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

549

Ја упитах на улици за станове пуковника Љубе и ђенерала Бели Марковића, да им се јавим. Како стан г. Љубин беше ближе, то најпре свратих код њега. Затекао сам га на душеку, простртом на земљи. Једна му нога беше завијена. Ја рапортирах но војнички за што сам дошао у Ак-Паланку, и куда ћу даље. Пуковник Љуба ирими рапорт, рече ми да седнем, па ми поче говорити о владању својега дивизијског санитета за време битака на Нишору и Будимделу. Он је просто^ у звезде дизао Бг. Мику Марковића за кога ми је између осталог рекао ово од речи до речи (ја сам имао обичај да све запишем што ми тако важне личности кажу) (( Што је год урађено у санитеткој служби не само моје дивизије већ и целе шумадијске и тимочке војске, то је све Мика урадио". Наравно он није ни могао као ја знати шта су урадили Докић , Холец, Јасњевски итд. и ја му то нисам замерао, али ми беше пријатно чути од једног дивизијара потврђено мишљење које сам ја у првом рату стекао о Т)г. Мики Марковићу. За тим поче пуковник Љ уба да говори о заузећу Пирота, о начину како се за ту нобеду званично јавило, о томе како је она депеша у званичним новинама о победи на Пироту једна колосална увреда за њега, јер он је отео Пирот.... — Ако се та депеша у званичним новинама што скорије не поправи, ја не ћу више да служим.... —рече пуковник Љуба. Свршетак ове његове Фразе не ћу да препишем из ? моје записнице , и ако је карактеристичан у многоме правцу, а не ћу за то што је човек , који је изговорио одавно мртав. Г)е тогћиз пШП тз! ћепе Видећи га тако раздражена ја сврнух разговор на његову болесну ногу, и замолих га да је прзгледам. Отаџбина XII. 48. 34