Otadžbina

616

II А II Р Е С Т О .1 У

је сграшио кад се човек помисли. По коју ноћ види сена Верту модар пламичак. а људи кажу да је душа Валдековице ушла у некакву језеркињу вилу, те тако сад мора да лута ! Тако је причала Валпурга. Кад је видела како краљица укочено гледа, она се уплаши па упита : — Да вас нисам престравила мојом причом. То се тек само тако нрича, ко зна да л' је тако било ! -- Не бој се ништа — одговори краљица — Мени је пуна глава других мисли. — Богме знам како вам је. Није шала толики домазлук, толики људи у двору, ту није ласно бити газдарица! Краљица се насмеја на глас. Валпурга није могла да нађе шта има ту смешно, али опет право јој беше. Тек једно је опазила: што год она рекне све се то некако изврне. У след тога наиђе на њу некаква особита плашљивост, на онда на један пут је раскалашно весела, па јој се почеше и самој допадати нека њена особењаштва, јер је опазила да се на њих осмејкују. Што се краљица више трудила да с њоме буде што природнија, то се Валпурга све више „цифрала"; она стаде саму себе да копира, стаде детету тепајући издевати му некаква будибогснама имена, јер је знала да је краљица слуша. Једноч почела је сама да пева г па кад је свршила погледа краљицу, а ова ни мукајет То је најпре зачудило, па онда и увредило. Зар она није лепо певала? А краљица се опет чинила да не чује, само да је не би збунила каквом својом примедбом. Чудна игра настаде између ове две жене. Обе су сесвима свима силама трудиле да се једна другој приближи. па ипак су их разне стазе далеко раздвајале. Дође један изванредан дан. Краљица се извезе први пут и узе к сеаи у кола Валпургу и принца.