Otadžbina

630

Н А ПРЕСТОЛУ

— Али молим те немој ићи далеко, јер, јеси видела данас како за сваку твоју погрешку ја добијам укор ? —■ — Добро, ја ћу се одмах вратити Валиурга изађе на задња врата. Песак је под њеним ногама тако шрипио да је почела ићи на прстима Цвеће је мирисало некако силно, лабудови у басенима издаваху некакве притуљене гласове из себе; на небу трептијаху безбројне звезде , и гле, сада једна звезда сену преко неба и нестаде је, а Валпурга врисну : Хансе! У дубини своје душе она није ништа друго желела нсго срећу својега мужа. Она стадо. Кад ј ' његово име изговорила хтела је одмах да оде натраг; она је удата жена, шта има она посла са туђим човеком, још по ноћи, па ако ће и пред самом црквом ? Нешто иретрча преко пута; да л' беше мачка или некаква друга животиња? Ти се мората вратити, говораше нешто у њој , али опет је ишла даље; она дође у хладњак. Иза једног стуба увијеног лозом, појави се Ваум. Он јој пружи обе руке, она њему једну. Он хтеде да је привуче себи , али она стајаше непомично. — Шта имате да ми кажеге ? — упита Валпурга. — Што ми не кажеш ти, као и ја геби ? — молио је Ваум. — Па добро, шта имаш да ми кажеш ? — Само добре ствари. Виш, ми мали људи треба да смо увек једно уз другога , а мени је тако да би све што је најбоље теби прибавио ! — Ако би ми какво добро прибавио, била би ти целога живота захвална, и ја и мој муж и наше дете. Казуј брзо, јер ја немам каде! — Е па онда можемо оставити за други иут. — Јок, јок, кажи сада шта имаш? — Па управо немам ништа. Виш, ми морамо вечно да служимо , увек да смо ту ради других, па сам као