Otadžbina

II Л 11 Р Е С Т О .1 У

Курир уђе, предаде писмо и рече да ћз чекати на одговор. Ирма прочита па ое гласно нас.меја, спусти писмо у крило , узе га те га опет, прочита и опет се насмеја. Отац је гледао зачуђено. — Шта је то? Шта ти је? —• Ево па читај. Отац прочита; ни једна црта на лицу његовом није се променила. — Шта мислиш да чиниш? — упита он. — Ја мислим да таквим молбама не могу одолети, ја морам отићи. Али могу ли се ја вратити а да ми ништа ти не пребациш? — Ако ти немаш сама себи ништа да пребациш, слободно! ■Ирма зазвони и нареди да се њене ствари спреме за пут, и да се курир угости , а да му се каже да ће још то вече поћи на пут. — Љутиш ли се, оче?' —- Ја се никад не љутим, ја само кадшто сажаљевам кад људи не слушају овој разум. Али дете моје, буди само спокојна , ако ти је ова одлука наређена од твога разума, ти треба да је извршиш. Оамо мирно сноси све последице као што их ја сносим. А сада да мирно и тихо проведемо ово неколико сахата , што ћемо још бити заједно. Овај је сахат живот! Ирма нареди још по гдешто собарици и куриру, али све јој се чинило као да ће нешто заборавити, чега ће се сетити тек кад буде далеко. О гац и кћи сеђаху још за обедним столом. Кола беху већ снремна; послаше их да у дољи причекају. Отац је до некле пратио своју кћер, весело разговарајући с њоме, — Дијете, овде да се опростимо. Ово је дрво које сам ја посадио онога дана кад си се ти родила, и оно је граница моје свикидашње вечерње шетње.