Otadžbina

644

Н Л II Р Е С Т О .1 У

Они стадоше. Једна зрела јаоука откиде се и паде пред њене ноге. Отац је подиже и пружи својој кћери. — Понеси ову јабуку с очине земље. Нидиш и јабука се одвојила од својега дрвета за то што је зрела , што јој дрво не може вшие ништа дати. Тако се исго одваја и човек из своје родбине , од своје домовине. Али ]'е човек нешто више него што је плод једнога дрвета. Тако. а сад, дете моје, скини твој шсшир. да још један пут загрлим твоју драгу главу. Нико не зна када ће ми куцнути суђени часак. када ће м ■ нестати у васиони. Тако, детемоје, твоја је мила глава на мојим прсима, немој плакати , или плачи. Желим ти да целога века друге оплакујеш а никада саму себе! — Овде му застаде реч у грлу, он се прибра па рече — Овако као што ја сада држим твоју главу, и као што би желео да положим руку на све твоје добре мисли тако остани и ти сама себи верна. Ах када би могао да ти предам све моје мисли. Упамти за сада ово : Пуштај к себи само оне радости, на које се можеш увек радосно сећати. Упамти то. Ходи да те пољубим.... Ти љубиш бурно. Нека би твоја душа при сваком твом пољупцу била тако чиста као што је саде! Збогом пошла! Отац се окрете па оде уз брдо. Није се ни ј дан пут осврнуо. Нрма јо дуго гледала за њим, она задрхта, срце је вукло да се врати па да остане код оца за навек. Али је беше стид да се покаже тако колебљива. Она помишљаше на прве часове, како би то изгледало када би вечерас отпочела распаковати ствари, кад би пред слугама, пред оцем.... не, не, морало је бнти ! Она оде даље, седе у кола , и сад није више била своја; туђа снага беше је прихвагила. Сутра дан у подне стигла је Ирма у краљевски летњиковац.