Otadžbina

НАРОД И РАДИКАЛИ

667

непојамна. У најреалнијем и најширем своме значењу, уставна нарламентарна борба не значи ништа друго но борбу партија око превласти, око распореда умног, моралног и материјалног капитала међу собом, а маса нопуларна ту никад нити губи ни добива у великим размерима, па и ако се труби да се цела борба води једино ради њеног интереса *). Историја уставне владавине и партијске борбе у целом свету сведок нам је за ово пгго рекосмо. Но и да не идемо тако далеко, да не претурамо листине велике светске историје, довољно је само да завиримо у наш парламенат за ово последње доба од како су се у нас политичке странке организовале , — довољно је да погледамо само бројеве »Самоуправе« од 149 до 15 ј од 1882. год. па ћемо се уверити о овом тнто рекосмо, и згрозити се на до крајности саблажњив развој екстремне партиске борбе у нас, где је већ дотле дотерано да се синови једног истог народа, и то нс заборавте, синони научени и интелигентни, ради партијских својих смерова узајамно крсте издајицама и бунтовницима. И сами радикали који су партијску борбу дотле заоштрили сведок су иам за ово што рекосмо, јер у 155. бр. свога органа јадикују што је партијска борба у нас узела тако необичан ток и до.вела у грозничаво стање целокупан државни организам, па том приликом апелују па владу да иартијске страсти утигаава. Но нек се не мисли да се с партијском борбом само тако у нас десило , а у осталом свету да су партије друкчије , хуманитарније мудрије и тако даље. Не, од свега тога нема ништа нигде у свету на ни у нас. Партијска је борба у начелу истоветна од како се зна за њу, борба се води на смрт и на живот, са свима срествима која је само људска злоћа могла нзмислити. Јакобинцс и Жирондисте у Француској народној скупштини, на измаку прошлог века, можемо сматрати као најсветлијег преставника партијског међусобног затирања коме су прилике припомогле да се појави у свој својој природној величини. Нека би само нестало владалачког „уе1о к и нек би партијска борба нашла одзива у масе популарне која ,је по срећи у свима временима и народима по правилу индиФерентна спрам партиског клања, — нека би само то било, па при свој нашој данашњој хваљеној образованости, не бисмо били далеко од онога кад је наша отаџбина орошена крвљу својих синова у борбама нартијашким. *) Обпчно се дешава да из екстремно партијске борбе, као резултат нзиђе губитак политичких сдобода дрлсавних било то сцоља или нзнутра. У великим и јаким државама из те борбз изиђе губитак унутарњнх, а у малнм н нејаким н унутарљих н сиосљњих слобода — пропаст политнчке оамосталностн.