Otadžbina

5»

Н А ПРБСТОЛУ

67

Огроман талас среће, задовољства, поштвног рада и свега што човека чини човеком беше се излио из Валпургине душе прелевајући се у дете које беше метула на срце, и које јој већ беше за срце прирасло. Време је пролазило. Са непрекидном тачношћу ношаху принца сваки дан Краљици; то беше најважнији посао свакога дана, а после тога настајаше мирно живовање у собама престолонаследниковим. Једнога дана дође лични лекар па рече «Данас је лепо тихо време биће добро да изнесемо принца први пут на слободан вазлух. И то ћемо овако да урадимо. У једанаест сахата одвезите се с Валпургом и Принцем до велике але^е; ту сиђите па ходајте с дететом под јелама, можете и седити тако једно по сахата, па се онда вратите али у нове собе које су одређене за Принца. Валпурга, ти се добро владаш; осгани и од сада таква, не допуштај никоме да ти ремети твој поредак, па ћеш и нама учинити радост, а и себи ћеш добро учинити. Валпурга беше срећна — Чујеш ли малиша ? — викну она детету чим оде лични лекар — Данас ћемо да се возимо у шетњу ! Теби Бог све поклања у сну, али ти од свачега дајеш и мени по мало, је ли добро српе моје ? Валпурга би још дуго тако говорила али г-ђица Крамерова стаде је утишавати гладећи је по образима — Теби одма успламте образи. Зар ти не можеш принцу казивати своју љубав мирно и послушно, него увек тако претерано ? — Имате право — рвче Валпурга — то је истина. Ја нисам пре била овака, била сам увек весела али мирна, а сад сам као да ми се врти мозак — па пошто је прошла неколико пута горе-доле по соби, седе крај прозора па рече — Сад ћу вам казати шта је мени ! — Гле, а зар теби нешто Фали ? —