Otadžbina

88

НА ПРЕСТОЛУ

моје то је уједно и твоје ; ми смо једно и пред светом, хоћу да будемо једно и пред Богом. Нека ни једно од нас нема засебних путова, засебних мисли. Наше дете не треба да сазна ништа о поцепаности л>уди, бар не оних из којих је његов живот поникао. Ја сам срећна да ти то не зкртвовати, већ поклонати могу ! — Матилдо — рече Краљ леденим гласом — изговараш ли ти ту мисао сада први пут, или се то спремало ? — Одлука је никла у мени самој, за тим сам је поменула дворском католичком свештенику. Тебе сам хтела да обрадујем свршеним Факгом. Свешгеник је желео да ти моју намеру саопштим пред њиме, али ја то нисам хтела ! — Хвала Богу — уздахну Краљ дубоко — онда се још може све поправити ! — -Још ?. ., Поправити ? — упита Краљица. Краљ јој са свим мирно разложи како он високо цени жртву коју му је наменила, али како он не може да је прими. Краљица се бранила од назива жртве, а Краљ настави: — Па добро. Ти већ на мени можеш видети како ће други људи — а ја сам ти најближи ја сам једно с тобом — са свим другаче појмити твој поступак но што га ти појимаш. А ка>со ли би тек о њему судили у великом свету, на дворовима, међу нашим поданицима ! — Шта се нас тиче шта ће рећи свет, ако ми чинимо оно што је добро. Свет, и увек свет ! Ми не треба за његову љубав да постанемо другачији него што смо!— Матилдо. То је расположење узвигиено, за поштовање, ти говориш као мученица за идеју. Ти си, Матилдо, добра и племенита, али веруј ми да су само она дела најбоља, управо једина коректна, којима нису нужна никаква извињавања. Ми нисмо пустињаци. Твоје