Otadžbina

90

НА ПРЕСТОЛУ

— Добро; о"ма ми бар једно обећај! — Што год хоћеш ! — Обећај ми да ћеш бар још један месец дана чувати твоју одлуку као тајну. У животу човечијем дешавају се расположења, од којих не треба онако тек олако градити некакав закон за цео живот ! — Ти си узвишен човек — рече Крал>ица — ја ћу те послушати ! — Дакле одустајеш од твоје намере ? — То не, али ћу чекати. Нека се не рекне да је моја одлука поникла у самоћи, док сам била затворена у мојим собама, да се не рекне да је она резултат болесног расположања, као што теби изгледа. Ја ћу пустити нека моја одлука сазри на сунцу, у чистом слободном ваздуху. Ти ћеш видети да то не беше пролазно расположење. КралЈ беше с оволикпм успехом задовољан. Али чудновато беше да се чувао сваког и најмањег знака *>убави спрам Краљице. Чак и руковање с Краљицом, кад је од ње пошао беше истина пријател>ско, па опет некако необично...

4. Краљ је за време разговора са својом женом морао да употреби сву владу над самим собом. Сад у самоћи беше му јасно, да је њено саопштење пробудило у њему једно врло непријатно осећање, које је дотле дремало. Краљ је волео своју жену, он ју те волео искрено, али он је био — а сувише често су му то казали — он је био јуначка, херојска природа, и он је хтео то и да остане. Да не чује ни за што сићушно, слабуњаво, претерано осетљиво ! Желео је да усрећи своју земљу, да од свога имена начини историјску величиву. У време