Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

91

мирнога развића и мирног посла свију држављана за опште добро — не беше никаквих прилика за јуначка дела, не могаше се ништа необично ново створити; цео задатак беше очувати оно што је постало, осигурати свакоме зачетку да се до пуне снаге слободно развије,* такав задатак прогута огроман рад многих људи, којима се ни име не запамти. С тога се Краљ бацио на велике грађевине. Поникоше велика и сјајна здања за науку, уметност, цркву и војску. која беху видљиви знаци његове јаке воље што тежи за узвишеним. Краљ је волео своју жену. Али то је нешто где се нема више шта урадити, већ мирно живети. Краљица на иротив, она хоће сваки час да даје нове доказе своје љубави — за цело не може се одрећињена велика искрена срдачност у свему томе, она се показује и у овој по себи доброј намери, која се не може извршити и која је доиста претерана. Крал»ица од свачега прави идилу, а а то је са свим противуположено свему јуначком.. . Као какво знамење сену сада кроз Краљеву главу ова мисао: да је у Краљичиним собама свагда сутоњ, а он тако воли пуну сунчану светлост, да он мора увек да се привикава у оном мраку, и да му свагда беше изненађење, кад из њених соба изађе што је на пољу светао дан.То вечно мучење са религиозним питањима која се не могу решити, то вечно раздражено стање душе — то је сметња сваком одлучном делу. Ако човек хоће да чврсто стоји у животу, нарочито ако хоће као Краљ да влада далеко распрострањеним и многоразгранатим пословима људским, онда не сме имати приватних сентиметалних брига, у опште треба да је цео свет осећања потчињен. Краљица хоће да је само жена и мајка у највишем смислу тих речи, али она заборавља да греба да је и Краљица. То вечно ситничарење, то свакидашње плетиво