Otadžbina

В Е Р Е I! 1 Ц И

67

означили Ренцо и Ањеза. Кад ова извади из шпага свој кључ. уздахну дубоко, јер јој у тај пар паде на ум, да је кућа отворена била , да је у њој ђаво баратао и ко зна. да ли је у њој остало шта за чување. Ј1ре но што пођете рече Фратар , „помолимо се сви заједно господу, нека буде с вама на вашем путу и свагда, а пре свега да вам даде снаге и љубави, да опо хоћете, што је он хтео." Кад то рече, клече насред цркве и сви учинише исго тако. Пошто се неколико тренутака помолио Богу ћутећи, изусти Фратар тихим, али разговетним гласом ове речи: «Још ти се молимо за онога бедника , који нас је довео дотле Ие бисмо били достојни твога милосрђа, кад га не бисмо молили од срца и за њега; оно му је толико потребно. Ми у нашој невољи имамо ту утеху, да смо на путу, на који си нас ти извео. Али он... он ти је противник. Он несрећник! хоће с тобом да се бори! Омилуј му се, господе , дирни му срце , учини га да ти буде пријатељ, даруј му сва она блага. која ми можемо искати за саме нас. м Онда се диже и журно им рече: „Пођите, децо , немате кад оклевати. Вог нека вас храни, његов анђео нека вас прати! Идите." А кад они пођоше с оном узбуђеношћу . која нема речи , а показује се сама по себи, додаде Фратар дирнутим гласом : «Орце ми моје каже, да ћемо се скорим опет видети." Заиста, ко слуша на срце, оно ће увеп имати да му што каже од онога што зна. Лли шта зна срце? -Једва ишта од онога, што се већ догодило. Не очекујући одговора , Фра КристоФоро оде у сакристију; путници изађоше из цркве и Фра Фацијо закључа врата, казавши им збогом и сам дирнутнм гласом. Они се са свим у тишини упугише на обалу, коју су им означили ; гамо угледаше чун, па давши и измењавши реч, Отаџбина XIII. 4 9. 7