Otadžbina

У8

В Е Р К Н И Ц И

улегоше уњ. Возар упре једним веолом о обалу и отисне се, онда дохвати друго весло и оберучке везлајући навезе се на језеро ирема противној обали. Ии најмањи ветрић није пирио; језеро почиваше глатко и равно и изгледало би да је нзпомично, да није било оног дрхгавога светломрцања од месеца , ко.]и се са небеске пучине у њему огледао. Само би се чуло. како спори и троми вал прелази преко шљунка од пруда како подал.е жибори вода која се ломила о ступове од моста , па одмерени удари од оба весла. која су азурну површину језера цепала, на час се појавила мокра да је вода са њих каиала, а онда се опет загњуривала. Вода раздељена чуном опет би се за њим спојила, показујући борном пругом, у колико су се удаљавали од обале. Путници окренули се назад, па ћутећи гледаше на брда и поља, по којима је пала месечина, а ту и тамо мрачан сен их ирокривао. Могла су се разазнати оела, куће и колебе Двор дон Родрига са његовом затубастом кулом, који се дизаше поврх кућица причврљених уз рат, чињише се као зликовац какав, који стоји у мраку у по гомиле спаваћивих људи, па бдије, премишљајући какав злочин Лучија га угледа и сва се стресе ; она прође оком низ побрђе, на до њенога села, упре поглед у крај од села, изнађе своју кућицу, познаде густо грање од смокве , која се дизаше изнад зида од авлијице , познаде прозор своје собе, па како је седила чуну на дну, наслони се лактом на крај, чело метну на руку , као да ће да дрема , па у потаји стаде плакати. Збогом. брда што се из воде дижете до небеса; врхови неједнаки, познати оном који је међу вама одрастао^ утештени у његову памзт, као да гледа своје најрођеније; реке којима шушгање распознаје , као оно гласовз домаћих људи; куће растркане, које се беле по побрђу, као оно стада кад пасу; збогом! Како је тужан полазак одавде, одрасти међу вама, а сада ићи од вас! И у мисли оамог оног, који од своје вот>е полази, вучен надом да