Otadžbina

121

ПосЈе четири или пет дугих дана у затвору, једио јутро, гнушавајући се и једећи се у највећој мери збо г једне погрде своје чуварке , баци се Цертруда у један кут у соби, па покривши лице рукама, остаде тако неко време, гутајући свој јед. Тада осети моћну потребу, да види друга лица, да чује друге речи, да се с 1 бом другојачије поступа. Помисли на оца, на родбину са и грозом окрену се од те мисли. Али јој паде на ум , да од ње зависи . да ли ће да у њима на!)е пријателЈв , па осети ненадану радост. После тога дође ванредна смућеност и кајање због њане погрешке , као и жива жеља да је исплшта. Не што би се њена вол 3 а била утврдила у тој намери, али још никад није уз то прмотајала са толиком ревношћу. Она се подиже, оде до стола једног, узе оно кобно перо и написа оцу писмо пуно заноса и клонулосги, туге и наде, молећи за опроштај и показујући се безгранично вољна на све оно. тпто би се ономе допало. * коме је требала да одобри. (Насташгке се) • - - -

Г Д Е

Гдо су ми миле очи твоје ? Где њине ватре животни плам? Да видим очи, надање моје, Да срце за њих млађано дам. Зар тако брао весеље преста, У маглу зар се већ зари свет ? И оде ерећа, милине неста, А младост зар да изгуби лет ?

Зима је дошла: пољапе цветне 11од нокров тужни завијаснег. Осмеја нигде да ме сусретне. Што мило беше, нестаде свег. Над гробом твојим скаменила се Природа цола у цвету своме. Са оком твојим угасила се Последња нада у срцу моме.

ј-1. р, ^ОРИЋ