Otadžbina

ТАМО — АМО 110 ИСТОКУ

Ј 23

Ми смо зарад даљине морали да уоеднемо на мпсирску коњицу, хоће рећи на оседлане магарце , а ови трче тако брзо , да смо морали упети сва чула , да се читави одржимо на. седлу, те нам не остаде ни једно на расположењу, да њиме осетимо гнусну околину Суеца. За овим магарадма^обично трче њихове вође, а ови у жељи да ((СтеггМетап"-и што пре стигну и плате свој (( бакшиш," тако ревносно подстичу своје «бунике, и да смо се морали бранити више од њих, него од њихове брзоноге стоке био сам окупан у зноју кад сам у првој улици сишао са свога зо1 -сНзап1; парипа. Отајао сам до чланака у песку, што заступа варошку „калдрму" и очајно гледао на очајне развалине около себе. Нигде зелене гране, ниде свежег хлада; свуда около мене сивасто-бели високи зидови, тако мршави и дремежни. да ми се чињаше сваки час, да ће који да се сурва и поздрави мој први -— а јамачно и последњи долазак у његов поносити град. Многи од ових зидова искићени су још с крупни.ч Француским и енглеским надписима, који сведоче да је Суец негда гледао срећније дане — Сганс! Н6ће1 сГ Опепк а мало даље над затвореним ћепенцима Огапс! ша^ахт с1ез Ш)асз. чудноватим удесом у утрло се О с Опеп1;-а, као да је и самој Фирми било смвшио, што се у хотелу место пасажира скривају врапци и брегунице. Трчао сам кроз улице, колико ми је допуштао ситни песак под ногама у надежди да ћу наћи бар једно местанце, да се мало разхладим. Из улица ме гоњаше неки осибити мирис од мемле , а с пијаце ме отера неки задах голих Арапа и ројеви муха. Већ сам смишљао , како ћу у недостатку воде да прежватам једно груме араиске гуме, што лежи у хрпама и врећама по улици, кад ал' ево баш на самој ивици града једне — да речем баште с Фонтаном, јер у овој пустињи може се тако назвати једно водом поливено двориште у коме беху поређане неколике саксије зелене мирте, међу којима је стидљиво прскао један из-