Otadžbina

126

ТАМО АМО —

АМО ПО ИСТОКУ

Јзрсдно иогледати, то је камелбон, који се роји баш у доњем Мисиру. Ова животињица, по све налик на гуштера лсиви по трски у јаругама од ливада , храни се миријадама нилских инсеката, и доноси се с пролећа на пазар, и то с трском заједно, пошто му арап завеже реп за лист. Занимљиво је гледати, како мења боју сваког часа, сив. бледо-зелен. угасито зелен, љубичаст па најзад угасито мрк по готову црн. Очи су му јако испупчене и све до зенице застрте кожом; рохају се као два зрна на све стране и живина може у исти мах да гледа на обе обратне стране — горе и доле, десно и лево. Животињица ова се веома лако припитоми , и може се хранити и зеленим лишћем ; само се нигда не виђа на патосу, већ се вазда вере по засторима. Пуговали смо пуних 24 сахата, док смо стигли до ( 'аавана, острва што лежи на ушћу црвенога мора. Около нас крењти читаво јато галебова , што се леже на том кршном острву, и гле чуда! Галебови су ти — црни, баш као и људи. Та је гоалета дабогме противна законима Физике, јер сунце у овим крајевима тако јако жеже, да нам и најлетнији капут већ постаје несносан, али — ко ће да растумачи све смерове мајке природе?! -Је ли црнац за то црн што живи вечито у сунцу, или је саздан за то да живи вечито у сунцу? За тпто је црнцу у тој жеги вазда суха кожа, док наша бела дневх-ноћи цеди воду као какав дестилациони апарат? За што гола црна глава сноси зраку сунца, док бела европска гине од те зраке? Да сам умео да растумачим све то можда ме не би задивило црно нерје на галебовима, који у нашем песништву пролазе само као бели и сиви. Ушли смо у црвено море и обале се около нас размичу; за мало још па су нам све нестале из вида. Оно малено море што нам се на замљописним картама, чини узано као неки канал, широко је до 200 миља. а у дубину мери дванаест стотина. 0 обе стране је на 50 миља