Otadžbina

132

ТАМО — " АМО 110 ИСТОКУ

више нас уљудно. Мој иратилац преведе на арапски моЈ ијздрав — да сам дошао да видим гроб нрве жене, јер држим да сам и ја њезин , иотомак као и они што су, (Ејва! = тако је) и да ми за то не ће спречити улазак у мошеју (Ла ! = не). Одговор пречаснога настојатеља гласиоје од прилике, да смо сви синови једне мајке , али су нека деца скренула с богоугодног пута, а неки остали вазда на њему — што сам ја наравно уступио без узтезања, и тако ми беше допуштено да свучем обућу и да приступим светињи. Та светиња се састоји из једнога стола, застртог зеленим покровом на коме стојаше цигла једна књига. Дервиш подижс застор од стола, и на пагосу појави се једна повелнка дугуљаста правилно пстесана плоча одтврдог серпентина, која на површини беше сва излизана, што сведочи голему старост њезину камен је без сумње донесен из далека, јер га у Арабији нема, а касније сам исту врсту гледао у храму ЕлеФапта, на једноме отоку близу Бомбаја. Дервиш ме увераваше да је под отим каменом Евина глава, а ноге — те су тамо код капије, на пушкомет од Мошеје. Тако данас није грудно решити , како је Индијски серпентин од нсколико стотина ока дошао у Џеду он је јамачно служио нашој прабаби за — тисак писама на писаћем столу, те га је понела међу својим ситницама, кад се је решила да напусти Адама. Џеда је мусулманска .ЈаФа.. хоће рећи пристаниште свегога гроба; то ]е тркалиште хаџија, као и ЈаФа, али у далеко већем сразмеру. Ваља се паћи с пролећа у њезиним улицама, па да се нагледаш народа од Амура па до Неретве. Свако племе голема истока има ту своје заступнике, а сваки ће да привуче вашу пажњу својим поноситим држањем и живописном одећом својом. Црни капути свакојаких смирених хришћана, што се виде велике недеље по ЈаФи, изгледају према веселим бојама Џеде као сенке према шареном цвећу — тамо коцкасте куће без икаква укуса