Otadžbina

Ј А К В И Н Т А

17

Сен Владимиров а. Не иди даље ! Јаквинта. Шта хоћеш збори ? Сен Владимирова. Своју крв. Јаквинта. Даље ! Одлази ! По разбоју се крвца пролила Таласи носе круну злаћену. Ах, иди, иди ! Сен Владимирова. У царство смрти за мном полази ! Јаквинта. Не, с тобом не ћу, јошт је живот мој Ја за њим идем ! (потрчи противној отрани. Сенка Стеванова јавља се) Јаквинта. (врисне) Јошт једна сенка ! Не, ово није сан ! За твоју крвцу нисам крива ја ! Одлази, шта ћеш ? Ено Владимира Од њега тражи проливену крв. Сен СтеванОва. (прилази јој и спусти на њу руку) Убијцо, твој се приближује крај. Сен Владимирова. (прилази јој и спусти руку на њу^ Нек се над тобом самрт одмара. Јаквинта. Не, нећу вама ! Пуштајте ме! Зар никог нема да ме избави ? О даље, даље, ваше лешине Под земљом су иструнуле већ ! Шта хоће сенке сада од мене ? Ја их из гроба дићи не могу; О, даље, даље ! (бега поклецавајући противном страном. Завеса пада) Промена (Врт манастира светог Сергија и Вакха. Улази Доброслав, калуђерски одевен са штаком у руци и пипајући по зиду) Појава I Доброслав. (сам) Чудновато ! С тамницом вечном својих очију Помирити се јоште не могу, К'о. да то није иста судбина Од колевке што ме је пратила. О, ал' је тамно! ОтАЏБИНА XIII 4 9.