Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИША.РА

27

Стеван ми беше рекао да се понашам као да сам се заљубио у какву звезду. То ми се име допада за Мару, ја га задржавам (( Е па лепо, јеете, драга звездо, ја те водем, и гледајући непомично у твоју благу светлост ? ја ћу ићи напред пун вере и поуздања. Ја ћу имати можда да издржим, да страдам много да би дошао до тебе, али ти ћеш ми извидати ране, ти ћеш ме придржати ако би ја малаксавао. Љубав је божански извор сваке вере и сваке истине, ја ћу из ње да црпим храбрости и снаге. Чега имам да се бојим од сада? Ја се више не могу изгубити, ја имам своју звезду која ће ме водити." Колико би њих постало велики људи само да су имали своју звезду путевођу. — Ја мислим — пришану ми Стеван — ти се сад не би трампио ни са каквим краљем на свету ? — Јадни краљеви ! —одговорих ја са висинг. 15. Стигосмо иод брег и сиђосмо с кола да обиђемо разне станице које беху распоређене уз брдо, и да се попнемо до на врх брда где стајаше црква. Ја морам признати да по Форми не бејах врло побожан на овом путовању на хаџилук, али зар химна љубави, коју певаше моје срце, не беше Богу најмилија молитва? У норти од цркве дочекао нас је стари парох коме је било јављено да ће му доћи у походе гроФ, кога је он крстио. Поред њега беше црквењак, мали погурен старчић, који се осмејкивао али се једва држао на ногама, за то се евангелском простотом беше наслонио на свога пароха. — Ћао, дом Мојсије — викну гроФ, — ама ми се никако више не виђамо, зар се ви тако сећате својих пријатеља ?