Otadžbina

РЕМОН, ОД МЛРИЈА ИШАРЛ

Кад смо иолазили из цркве грофица махну руком као да би хгела пошкропити се. Попа разумеде на рече — Суд са светом водицом баш је позади сињора Ремона. Хоћете ли бити тако добри да.понудите дамама свете водице ? — рече за тим . олративши се мени. У мало нисам главу изгубио. Ја замочих целу шаку и као каква машина пођох гроФици... Мара се дотаче прва водице у мојој руци својим ггрстићима који су по мало дохтали... Ја остах као укочен на ономе месту... Иема више никога — стаде ми се подсмевати Отеван који беше последњи. Ја се тргох као из каквог сна, — До ђавола пријатељу што си тако зинуо као сом? Ти си међер врло осетљив када те се неко дотакне ? Или да ниси осетио у себи позив да постанеш црквењак? Оба старца отнратише нас до каруца благосиљајући нас свима благословима небеским. У повратку смо сви ћутали. Веше нам се придружио и умор. Ја се пустих на вољу чаробним мислима. Међу тим ја почех зазирати од толике среће. Тај ванредни стицај срећних околности изгледаше ми мало неприродан. Ваљало је позвати у помоћ логику да се отресем зебње која ме беше почела хватати Мој положај беше осем малих романтичких зачина онај исги у коме се налази сваки заљубљеник.... Волели смо се, то беше од Адама до д-хнао са свим природна ствар... Па ипак очевидно сам се приближавао одсудном тренутку. Марина љубав изискиватне да ја поступим као поштен човек. ја дуже нисам могао ћутати нити се сакривати иза своје скромности или или плашљивости ; баш и кад би био спгуран да ћу се са својом прошевином олрукати , а бејах дужан дати ту моралну сатисФакцију оном невином срдашцу које сам ја узбунио. Ја ћу јој кавати како немам нигде никога, како сам сиромах, како сам несрећног поР 'кда. Чуваћу је од претераних , нлд г али ћу јој рећи