Otadžbina

34

РЕМОН,: ОД МАРИЈА ИШАРЛ

— Чудног миразлога. По ту цену ове мије цвеће руасно. Али дајте ми барем тај цветак, он нас је скупо стао ! У то нас стиже друштво и ми ћутасмо као заливени о благословеној опасности у којој сам ја неколико тренутака лебдео. Замишљени' вратисмо се у дворац. Мара, коју сам ја водио испод руке, бешејош под упливом претрпљенога страха, а ја, ја бејах у небесима. Зар у њеним речима (( тај нас је цветак скупо стао" оно К кас" није читава девичка исповест? Пепрекидно сам у себи понав-/нао те обожаване речи њене трудећи се да ухватим глас којим је она то казала. 18. У вече тога дана бесмо Мара, Мабел и ја у салону за музику , који беше само једним вратима одвојен од салона за госте. •— Хоћете ли да свирате Веберову сонату за четири руке ? — Упита ме Мабел. — С драге воље. Седосмо за клавир. Ми још не бесмо дошли до ^апЛапФе" док тек Мабел стаде гурати моју руку сваки пут кад год се она у свирању приближила њеној. То треба — пришану ми она — да будемачија музика за оне који се картају у салону. И заиста на скоро почеше јаукати наше жртве. На сваки погрешан тон нашега свирања запомагаху они из сале за милосг, а неки иронички пљескаху. Мабел постајаше све бешња и није престала док Стеван иије запретио да ће да пева некаву велику арију ; то беше страшна нретња за свакога који икада чуо певање мога поштованог пријатеља. Да би се повратио мир, Мара стаде свирати некакву ирску народну песму , која под њеним прстићима беше божанствена.