Otadžbina

РЕМОН. ОД МАРИЈА ИШАРА

35

•!а бејах пред њом, наслањајући се на клавир, слушао сам је више срцем и очима него ушима. Док ми се тек отешс о г ш те на њеним грудима, испод провидне беле хаљине угледах онај исти црвени цветак који сам јој са стене узабрао. Кад сам то видео бејах изван себе од радости. Мабел је пратила сваки мој поглед и беше појмила све. — Он је познао цвет, рђаво си га сакрила — рече она тихо својој сестри на инглеском. Мара се мало застиде ал јој одговори смешећи се — Ако ће. Он зна да га ја волим , па како ће ми и онако бити муж Ја не знам да ли се у том тренутку не би издао ; али Мабел хотећи да преврне ноте дође тако близу руком до једне свеће да пламен у мало није ухватио чипке од рукава. — Пазите, викнух ја, упалићете хаљину! Да је гром међу нас ударио не би такав ужас починио. Мара стаде напречац, Мабел беше запрепаштена, а кроз моју главу сену једна мисао, од које сам се и ја скзменио.. Та ја сам оно некокико речи кгазао најчистијим инглеским језиком и нагласком. 19. Осгасмо неколико тренутака просто мутави. Ја од срамоте у земљу да пропаднем. На један пут Мара бризну у плач и побеже у башту, Мабел одјури за њом, ја остах сам. Ја не бих умео казати колико је трајало оно уништење'свега мога бића; ништа нисам знао шта се око мене дешава. Ја сам само осећао своје очајање. Развалине моје среће тако ме затрпаваху да нисам могао ни помислити на какво уздање да ће ми се можда опростити з*