Otadžbina

36

РЕМОН, ОД МЛРИЈН ИШАРА

Мабел се врати и намрштена. са задрхталим уснама она ми рече — Ви сте рђав човек када сте нас могли тако преварити ; ја вас више нс волем , а Мара је неутешна! — Милост, не убијајте ме са свим! — муцао сам ја и глава ми клону на прса. — Тако је, слда се отидите свога дела... Мара хоће да говори с вама, она хоће да вам каже да вас мрзи да више не може сносити ваше присуство. Ви сте ^е сувише понизили ! — Где је ? — Код Дијане ! Ја полетих из салона као луд. газећи цвеће , налећући на дрва у башти. -Тедна бела сенка сеђаше под једном неранџом. Познадох да је то Мара по њеном јецању које ме раздираше. Ја се стропоштах пред њом на колена ; у забуни својих мисли нисам ни помишљао да себе правдам, ја сам само знао да она плаче. — Маро, Маро — викао сам јој промуклим гласом, — не плачите више, не плачите приклињем вас! Моје бунило није умело наћи ни једне др>ге речи, Она, алева од стида беше покрила лице марамом; груди јој грче*ито одскакаху, њено очајање беше страшно. — Опростите. опростите. Ја ћу с места отпутовати , ви ме не ћете више иикада видети. Ја сам зликовац, ја вас волим, ја вас волим и умрећу ако вас не утешим ! У сред ович молаба без свезе, не знајући шта радим, ја је загрлих и силом отргох њене руке од лица. Лице јој се купаше у сузама — Шта ћете ви сада мислити о мени ? — прошапта она окрећући лице од мене. — Да сте ви анђео, Маро , и да вас ја не заслужујем... Та погледајте ме... Зар не видите да сам смрвљен крај ваших ногу ! —