Otadžbina

ЛИТЕРАРНИ ПАНСЛАВИЗАМ

645

словенска нарчија и уверен је, да словенско литерарно развиће може смбло ићи тим путем. Као што су се у Грка 4 дијалекта сводила на две гране ■ еолско-дорску и јонско-атичку, тако се словенска наречија своде у две главније поникли : руско-српску и пољско-чешку. Сличност старих Грка са Словенима Колар шта више изводи из мањих потанкости па пр. из тога, што је »Хераклије« то исто што »Јарослав,« »Клеопатра« — Властимила итд. Постанак мисли о заједници дело 1е нашега времена. Сваки век има своју задаћу ; у XV веку нису се могли појавити Карамзин или Добровски ; у наше доба »заједница« се јавља као историјска задаћа. Научени тешком судбом и искушењима дугих времена , раздраживани туђим ругањем, опамећени властитим губицима, побуђени радозналоптћу, знањем језика, историјом и другим ученим радовима, упућени открићима скупоцених старина, привучени обнародовањем прелепих народних песама, Словени су се почели у последње време упознавати, истраживати своје врлине и мане, згоде и незгоде, прошлост, садашњост и будућност, усљед чега је пређашње нејасно нагађање постало у свију свешћу : да они сви сачињавају ипак један народ и имају један говор ; Словени су се пребројали, и увидили, да су најмногобројнији у Европи, тим су рачуном добили појам о својој снази, која је пробудилау њима урођено људству осећање, које тајним стидом поучава силника, да се мора противно природи поводити за слабијим, и убеђава га дл се отме понижењу, које је за њ стидно а човечанству штетио. Мали народ, мала одговорност; велик народ, велика и одговорност пред светским судом.« Тако се мало по мало пробудило у Словена заједничко осећање и потреба духовног јединства, ма да су остајали спољним приликама у поцепаности. То је — појав духа времена ; а такви се појави одликују тим, што ако спољне околности сметају њиховом гласу да се изјасни на једном месту, хиљада се других јаве на другом. — Прве мисли о заједници очитовали су Словаци, не без узрока. »Ко има ма што, он се тим задовољава, што има, нити мисли на даље; али ко нема ништа, жели да има много, све. Татрански Словени нису све до сад имали у литератури готово ништа властитог ; за то су они нрви посагнули да обгрле све Словене. Њихово је наречије и у граматичном и у геограФском односу центар свију словенски наречија ; као год што су Татри (огранак угарских Кариата) колевка свију Словена. За то је, међу Словацима у Угарској, мисао о заједници ноникла ако не раније, а оно живље но игде , као што се је у њој најбрже и најдубље и укоренила.« (Доиста су најревнији поборници заједнице били Словаци — сам