Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц Ц

79

(( Махни је ... али не можеш мислити, колико сам се једила, да нисам знала. како је то управо било, те да је осрамотим ! и «Узми слатка, како се може тако лагати ! и опет повикну Перпетуа, а онда брзо додаде : «Што се тиче Бета, то сви знају и могли су видети... Еј, Тонијо! притвори врата, па само иди горе, ја ћу већ доћи." „Добро," одговори Тонијо изнутра, а Перпетуа продужи своје страсно казивање. Спроћу врата дон Абондија био је сокачић између две кућице, који је иза њих одмах водио у поље. Ањеза се тамо упути, као да би да се мало склони, како би могла слободније говорити, а Перпетуа оде за њом. Кад заиђоше за рогаљ и доспеше тамо, одакле се није могло опазити, што се догађа испред куће дон Абондија, накашља се Ањеза јако. То је био знак. Ренцо га чу, па пригрли Лучију, да би је окуражио, а онда обоје на прстима дуж зида полако пођоше, дођоше до врата, полако их отворише ћутећи и иогнути уђоше у трем, где су их оба брата чекала. Ренцо опет притвори врата сасвим полако, а онда сва четворица успетпе се уз басамаке, не правећи никаква шума. Кад се горе попеше, оба брата приђоше вратима од собе, која је била поред степена, а. вереници се притискоше уз зид. «1)ео дгаМаз (богу слава)!" рече Тонијо велегласно. ( (Јес' ти Тонијо ? Улази, )} одазва се глас изнутра. Позвати отвори врата једва толико , да је могао са братом један за другим ући. Зрак од свеће продре у један пут овим отвором и паде на мрачно тле испред собе, а Лучија се уздркта, као да су је опазили. Када браћа уђоше, Тонијо затвори врата за собом ; вереници остадоше непомични у помрчини слуктећи, недахнимице; што се чуло, то беше јако лупање беднога срца Лучијина. Као што рекосмо , дон Абондијо сеђаше уз слабу светлост малене лампаде на старој наслоњачи. у старој