Otadžbina

80

В Е Р Е Н II Ц II

мантији . на глави са капом од кадифе , која му лице уоквириваше. Два нрамена густе косе, која су испала испод капе, две густе обрве, два јака брка , честа кезмеш-брада, све то седо и расиоређено по овом смагнутом и борном лицу, могаше се сравнити са шинрагом у ка вој јарузи, по коме је пао снег, а месец га озарава. «А! а!" поздравг? их скидајући наочаре и мећући на књижицу. ((Господин гтрок рећи ће , да сам касно дошао," рече Тонијо и поклони се, што учини и Џервазо , само незграпније. ( ( Оно јесте касно — касно у сваком погледу. Ваљда знаш, да сам се разболео?" (( 0 ! тако ми је жао. и «То ћеш бити чуо; поболео сам се па не знам, кад ћу моћи изаћи из куће... Ма за што си довео са собом и овог.. овог момка ?" «Та друштва ради, господине." „Добро; да видимо." (( Ево двадесет и пет нових берлинага, од оних што имају светог Амброџа на кољу", рече Тоннјо и извади из шпага један замотуљак. (( Да видимо," на то ће дон Абондијо. Па узе замотуљак , натаче наочаре , отвори га, извади берлинге, изброји их, окреће их са свакојаке стране и нађе их без мане. (( Сад ћете ми, господине, дати ђердан моје Текле." „Тако је," одговори дон Абондијо. Онда оде до једне шкриње , извади из џепа кључ, па осврнувши се, као да би да не да прићи гледаоцима, отвори једно крило , запреми отвор својим телом , тури унутра главу, да боље види , и једну руку, да извади ђердан , узе га , опет закључа шкрињу , па предавајући га Тонију, рече : «Је ли тако?"