Otadžbina

ДВАДЕСЕТ ШЕСТН

би се помешале међу девојчице па им чешљале и облачиле луткице, или би се са мушкарчићима утркивале, прескакале дрва., љуљале, певале и кикотале. Кад је лепа Селена стунила на дрвене степенице што воде у горље просторије, чула је велики жагор, а кад је ушла у дворану, већ је било пуно народа малог и великог ; разуме се да међу велике бројимо само девојчурке и неколико удавача из најближег суседства. Али, као што у граматици нема правпла без изузетка, тако се и данас, у чардаку, нешто в нредно догодило. Међу децом беше и један одрастан , врло углсдан м.-адић у црном јевропском оделу, с вишњевим Фесом заваљеним мало назад. Вешто око спазило би на лпку Селенином да се је променила, али да се ни мало није нзненадила. Млади ћата Воја беше рођак њене другарице Марице, а шта не би учинила другарица за своју другарицу. Сувишно је овде и прибележити , да Селена и Воја, по старом строгом обичају , нису смели нн помислити да седну једно поред другога, али им је дезвољено било да отворе најживљу кореспонденцију с очима да се једно друго сити нагледају. Прво је, преко Марице, достављен један цветак Селени. а за тим је, истом поштанском линијом, достављена једна слатка гурабица у руке Војине После је иста пошта примила и испратила још две кореспонденцкарте: на једној је било аигање: „Хоћемо ли се видети на заветинама у Штнтару?", а на другој одговор «Ако ме баба новеде." — < ( А ако баба не би хтео \ Штитар?"; гласила је последња поштанска вест; «ондн немој ни ти ићи без мене," гласио је одговор. И тако су обе заинтересоване стране, без велике журбе, без сведока, који би могли поверење и злоупотребити, знале: да ће прве недеље или бити обе у Штитару на заветинама, или да обе тамо не ће бити. Задовољене својом дипломатском акцијом; обе „уговарајуће" стране управе сад своје погледе на позорницу.