Otadžbina

ДВА ЦВАНЦИКА

код моје куће. Нек дође и Мара.... Поша ми је мало плашљива, а и ја еам ти некако слободнији у друштву.... КиКа : Дошао бих ти, попо, драге воље ; али ваља ми ићи у потеру. Отоич долази Мацан те ми каза загговест. Вуноман : А не знаш да ли је казао свима ? КиЛп : Рече само још некима.... Пои : Е кад је заповест, синко, онда иди ! Ја ћу се већ и сам наоружати па чувати кућу. Вукоман : А што, попо ? Ако само ти хоћеш — Кића не мора ићи у потеру; нек остане код твоје куће. Има нас, хвала богу, и за потеру доста, Ето и ја ћу мога Мићу оставити код куће — нек се нађе код чељади. Пои : Јок, Вукомане ! Хвала ти ! Вукоман (смешећи се КиНи.) Ја збиља — кад споменух Мићу! Да ли се вас двојица намиристе ? Кића (преко воље) .' Та, кмете , још нисмо.... Долазио је и он отоич те опет искао она два цванцика. Пои (маше главом) : И ти му још ниси дао ?!.. КиКа (мало раздражено) : Па, попо, даћу му.... Нек ме мало причека. Не могу ископати из земље — кад немам ! (За се.) Баш их неће добити ! Вукоман (смејући се) : Море, та ваша трампа уђе и у причу ! (Попу. ) Мога Мићу овамо дирају једнако. Кад му само спомену »орахе « — оп да се изеде од муке ! Пои (смејући се): Та дирају, Вукомане, и овог мог обешењака овде.... А да ли се и он једе од муке — то не знам. КиКа (за се ): Али знам ја ! Од Лучина дне — нико ми не вели: »добро јутро, Кићо!« него: »вуна, вуна, Кићо !« Вукомн (смејући се): Него, чини ми се, да је ударио инаџија на инаџију !.... (Попу.) Еле, попо, ја ћу мога Мићу оставити ноћас код куће ; ако хоћеш — нека и Кића остане код тебе.... Пои : Немој, Вукомане, немој! Нека он иде кад је позват; тому је дужност. Оело је прече — него ја. Вциоман : Али, попо, кад му ја одобравам !.... Пои : Аја. Вукомане ! Нећу ја да човек због мене изостаје од. остале своје браће. Вукоман : Како ти год драго, попо !.... Него ја ти опет кажем, ако Само хоћеш — он може остати. Пои : Ни по што !.... Нека он иде на своју дужност. Ја ћу већ добро затворити врата. Имам у подруму неки гарабиљ — напунићу