Otadžbina

12

I) У Л Ч Е

— Дејке ! — Ево мати! зачу се из друге или треће одаје. — Одц матери, сине, да видиш госта какога смо добили, зовну је мати на ново и уђе у отворену собу. Али то умиљато зивкање би са свим узалуд. Девојка не хтеде никако да уђе, макар да беше дошла много ближе, што Иво познаде по шапату њеном са матером : — Како ћу да дођем. Не могу ; молим те, мајка, не могу ; бојим се. — Чега имаш да себојиш, говораше матн. Покри лице јашмаком, па ајде да се поздравиш. Ово нпје човек као други људи ; овога господина хоћу да сматраш као рођенога брата. Погле чедо ; на овим истпм грудима, што су тебе одхраниле и њега сам пре толико година њихала по читаве ноћи, кад му је мајка била оболела. Толико пути је у једној нстој бешпци било места за вас обоје. Видиш то .је господин Иван Савић, син онога господина Савића, о коме сам тп толико пути прпчала. Ајде сине, поздрави се с њиме. II рекавши то узе је за руку и уведе у собу. Иво погледа. Пред њим се обре вилинско створење : повпсоко , као јела вито н у пасу танко чељаде. Преко чела и лица беше намакла јашмак тако , да јој се ни очи не могаху видети. Иа ипак, десна рука , која га брижљиво притискиваше уз подбрадак, сведочаше својом белоћом и нежношћу своје коже, да и лице мора бити тако. На струку јој беше лепо везено јелече са сребрним копчама припето уз тело и за дојке изрезано тако , да их покриваше само кошуља од бурунџука. Дисаше брзо и немирно од узбуђења и то се могаше јасно видети 1го бурунџуку, који се живо затезаше и спушташе над оним зарезима. Испод јелечета нрикачене о кукове спутнтаху се до стопала широке шалваре тако, да се више њих виђатпе такође бурунџук и иојас са лепим сребрним паф-