Otadžbina

Б У Л Ч К

13

тама. На ногама имађаше лаке асуте местве, тако да јој се корак једва могаше и чути. — Не бој се грлиде, умириваше је матп. Гле ти ње, како ће да ме осрамотп. Оди ближе господину. Пружи му руку. Такав је адет у њих, тамо у Београду, где си се и ти родила. За то и хоћу, да тако радипг. Иваи беше устао, те је и тиме .још већма збунио. Али сад кад внде да Зулејка оклева, приђе сам ближе и поче: — По томе, што мп ваша мати нсприча , ј.а не могу друкчије да вас сматрам него као евоју иознаннпу... — II сестру, упаде у реч Ашин-агиница. — А као брат имам права на поверење н оданост од • стране сестре , као што ћу и ја бити такав на спрам ње. Зулејка, ево тп пружам своју руку као брат. Да не беше матере поред ње, за цело би тога часа умакла главом без обзира. Али овако не имаде куд, јер јој мати скоро силом догура руку до Ивпне. — Тако, Зулејка, ноче Иво. Ето видпш, да ти нншта нећу учинити. Али Зулејка не могаде издржатн, да остане мирна тако близу мушке главе. Колико Иво дође ближе, толико она више трже главу натраг и у страну, а на ове његове речи се очигледно стресе, што и он осети, држећи је за руку. Лако иребачени јагсмак који пре тога нрипињаше руком уз лице поче да се миче низ погнуту немирну главицу. Мати је беше уватила за другу руку, видећи је да с тешком муком ту стоји ; и тако сад не могаде ни том да га задржи. Она поче да извлачи своје руке из њихових, да се помогне, али баш то убрза целу ствар. Ситне рубије уплетене у витице црне косе засијаше на белом челу као звездице на мрачну небу: јашмак паде. Она врисну, сва задрхта н сакри лице колико могаде себи на ирса, која се надимаху као житно поље на ветру.