Otadžbina

НЕБО II ЊЕГОВ ОКЛОП

13

година. Те су звезде сразмерно још врло близу, јер им даљнну мо • жемо одредити, али их има и тако далеких да су по 50, 100 и хиљаду пута даље од најблнже звезде, па најзад и тако далеких, да им се даљина не зна. Нема сумње да Кете сад имати други појам о звездама. Ни су то светле тачкице приковане за небо, него су то овака иста сунца као што је и ово наше, нека већа а нека мања од њега , али сва светле својом светлошћу и осветљавају може бити поред себе друга овака мрачна тела као што је наша земља. С друге стране ви схваћате зашто нам звезде , ма да су у ствари врло велика сунца , изгледају сићушне, јер видите како су ретко расејане по небу ; ваља путовати жељезницом по 150, 200, 500 и т. д. милијуна година па стићи од једне до друге, а има их и тако далеких, да нам цела вечност не би била довољна да их достигнемо. На послетку ви можете себи од прилике замнслити колико је дубоко небо, колико је огроман иростор који ми небом називамо. Стари су Грцн мислили да је небо на Олимпу , који је висок само коју хиљаду метара, а данас видимо да смемо путовати жељезницпм милијардама година, не бојећи се да ћемо игде главом ударити о небо. А шта је било са земљом са које смо пошли м која остала иза нас? Кад смо дошлн намесец, земља нам изгледа као велика кугла на месечевом небу, много већа но гито нама изгледа месец (од прилике 14 пута већа) а на њеној површини може се лепо голим оком распознати сува земља од воде и видети сва већа полуолуострва и острва. Врло лепо изгледа земља виђена са месеца; лепше но што нама изгледа месец, јер ми на месецу видимо увек једну исту страну и једне исте појединости, док са месеца се види, како се земља окреће, јер непрестано промичу земљанн предели, излазећи с једне стране из мрака и несгајућн на другој страни. Нема сумње да се на месецу много пре знало да се земља окреће на што смо то дознали ми који на земљи жнвимо. Поред тога са месеца се земља не види увек цела. него некад као »срп«, некад као »нрва четврт," као »пуна земља" п »последња четврт,« једном речи онако исто као што нама изгледа месец, с том само разликом, што кад је нама "пун месец» њима је „нова земља" а кад је нама »нов месец® њнма је земља »пуна. (< Продужимо наш пут према сунцу, земља Не нам пзгледати све мања и мања; мало по мало па ће свпју појединости нестати и кад дођемо на сунце, ми је видимо као лепу и велику звезду на сучевом небу; ако оћемо да видимо појединости на њеној површини, морамо гледати кроз дурбине, јер се голим оком впше не внде. Кад са сунца пођемо даље, звезда која је била земља постаје све мања