Otadžbina

С Е Љ А Н К А

Тота дана ишла је ко у неком заноеу. Мислила је само о сво]им укућанима. „До сад је , ; браћа« (Сава) већ стиг'о... Сад га нана једнако нуди да једе и пита: „па како моја Анђа; ,је ли здрава; јел се навикла?.... 0 моја мајко!... Добро ми је, лепо ми је; пазе ме к'о да сам њихова, к'о да сам у њиховој кући одрасла... али мајко моја, нема твоје неге, нема твога милостивног ока, нема твога загрљаја, нама твоје науке!... Овде гледе како радим — али ме не уче ни чему...® Па јој срце зажели мајке. Пожели да још једаред буде девојка, да девује, да девује, да девује до смрти. Она је, истина, знала да је лудо од ње што то мпсли, да то не може никад бити — али њој беше слатко мислити о том, и није се трудила да те мисли одагна од себе... Бегала је од укућана, тражила је посла у авлији — само да би била сама. »Сад бих знала живети — мпшљаше она — сад бих се знала владати!.. Казала бих Ики:« врати »паре» лудо једна!..« па бих с њом и Стајом само друговала. Никад се не би нас три растајале! Или би биле код моје или код њихових кућа... А кад би ми ко дош'о да ме запроси — ја бих му казала: »иди ти подај твоје паре оној која оће да се удаје —ја нећу!.. 11 А кад би ми нана казала: „време је Анђо, рано, да се и ти удаш," ја бих јој рекла: да оћу да останем у кући док су они живи; да оћу да је надгледам, да се, под старост, не вуче к'о гуја да себи воде довати...' 1 »Али би то био живот; ала би то била сласт... Устанем из јутра, умијем се, очешљам, одем у кућу да видим има ли кака чосла — па ако нема — ја узмем Мариног Вилипа на руке па се с њиме играм. Он ми тепа: »тета, тета!., а ја га излупам по гојном телу, па га дам опет матери... Онда заређам те покупим перје кокошиње по авлији — иа у вајат те узмем рад .. Пред вече се дигнем до Ике. Нана ме пита: »куд ћеш Анђо?" »Оћу до Ике.' 1 »Немојте ви, знаш!.. а — Не бери ти нано бригу!..« Па онда. до по ноћи не спававамо ! Ту ти је шала, ту ти је смеј... Грлимо се, љубимо; Ика се прави мушко, па к'о долази те проси мене. Стаја ми бајаги, мати, а Ика је пита: — „Је ли ти ово ћерка?« — »Јесте вала!« — »Па кака је ово девојка — прави мушкобања?« — »Таке су у мене ћери. 11 — одговори Стаја. — »Да видим ја !« — вели несрећна Ика па ми тури руку у недра... Смеј до неба...« — О Анђо! — викну је Живана. Она се трже. Била је готово заборавила шта је; али кад угледа Шивану дође себи.