Otadžbina

24

С Е Љ А Н К А

— Чујем мајко. Иди-де, ћери, те донеси воде. — Сад мајко. Узе судове па пође на бунар. Уз пут хтеде да настави започете мисли — али оне је оставише. Као да одоше у ведро небо... Она је пробала на силу: »Па, онда, онда Ика... па, онда, Стаја... Ика тури руку у недра, па«... Прекинут нит!... 11е беше внше ни онесласти; не подилазаше је мравци кад те речи изговори. Врбљала их је к'о мало дете — кад проговара — па кад што научи... Дође јој криво и тешко. У прсима к'о да јој лежаше нешто, што би ваљало да издува; обузе је к'о нека зловоља... Али кад се врати ватраг — опет се узе смешити. Шта ће мора!... Ко би се смео сад накомрштити? Живана би је по сигурно питала шта ј ој је — па шта да каже?.. Прође дан. Пред вече она нешто бараташе по авлији. Зачу се коњски топот... Брже боље отрча она те отвори капију. Сава скочи с коња. Она притрча те увати коња за дизгине. Стрептила, је ко да ће чутп најгоре гласове. — Шта је „браћа" — јесу ли здрави? — упита. — Здрави су. — Шта ради бабо ? - Здраво је. — А нана? — И она је здрава. — А укућани? — Сви су здрави и поздравили су те. — Од бога им здравље!.. А оће ли доћи које? — Доћи ће ти и отац и матп. — А кад? — Па у недељу — зар не знаш кад је тата каз'о? — Вала богу само кад су здравп. За вечером је Сава прич'о како су га лепо дочекали код пријатеља. — Прија Смиљана, брате, — мани је ! Кидисала једнако : ама једи пријатељу. ама пиј пријатељу ! .." Па мало, мало , па пита за снају : како је, слуша ли ? — А шта вели онај матори — грди ли ? — упита чича Стеван. — А, много ти којешта говори ! — рече Сава. — Бога ми има и коме !... Док му само одем — направићу пачариз по качари !