Otadžbina

рлзвитак теологије

599

за грехе. ве.ш Маринер за Тонганце. биће још на аем.ћп, а дају пх. сами богови. к Важан је и поучан Факат да, по тонганском веровашу. тежих п горих последица може бити по онога ко проиушта потребно одавање почасти боговима, заборављајући да уобичајеним начинима жртвама и другим обредним прописима — одржава њихно добро расположење према себи, него ли онај ко се огрелш о сам морал, дакле о оно што сами богови захтева.ју да се врпш као »добро.« II за ово ћемо такође наћи паралела и у јеврејском законику. Случијно убиство, вели Хексли, може остати и некажњепо, а пакнадом се измирује и хотимична крађа, 1 Али ко се огреши о обредни кодекс, — који свакојако није то исто што и „морал« — у највише ће случајева за то платити животом. „Нека се истреби из народа својега« вели строги законодавац, за све погрешке ове врсте. „Ко би јео сало од стоке коју прпноси човек на жртву огњену Господу, нека се истреби из народа својега.« — »С.'аки који би јео какову крв, нека се истреби из народа својега" трећа књ. Мојс. VII. 25 — 27 и др. Узу — у всћ напред поменутом примеру — убија Господ само што се дотакао светиње. Споменуто је напред како се загробни , духовни живот у основама овојим замишља као и земски, телесни. Духови и богови јавл.ају се с потребама чисто човечанским , са страстима људским. ' 11 принашањем жртве намирује се једна од најглавнијих, од најживотнијих потреба боговских — као и људских — потреба хране. Разуме се, да у храну духова и богова не иде бчш онај материјални део жртве, него онај и онакав део хране који одговара фином , духовито.м стању њиховом, дакле опај задах, мирис, сажижане жртве. »На угодни мирис Господу« понавља се на толико места у Левитској књизи Мојсејевој, где се год говори о принашању жртве богу,' и од које пуних десет глава довољно сведоче о важности овог начина умилошћавања богова. Код аустралских острвљана жртве играју такође велику улогу. II за њих је жртва дар који се као храна и пића подноси духовима умрлих, Атуима. Пиће кава ]е главна боговска понуда у целој Полинезији, јер је и најомиљеније пиће тамошњим дивљацима. Прве капи увек су намењене боговима : њнх илн пљусну на тле или се 1 „Ко украде вола или овцу нли козу, и закоље или прода да врати пет волова за једнога вола и четирп овце или козе за једну овцу или козу» и много других примера (Друга књ. Мојс. XXII. 1, па дал>е). 2 Хексли спомиње, по Липерту, овако иото миш.1.ење и једног аФричког црнца: Дух, вели овај, не може да једе телесну храну, него он. извуче 1уховни део а материјални остави.